Rekordna visina snega u Novom Sadu i dalje od pre 34 godine

Nije mi jasno zašto novinari forsiraju neke tekstove na foru kao da nema globalnog zagrevanja...

Led se topi, vratiće se panonsko more, gotovo je!

Sećam se, bio veliki autobuski terminal na Ribljoj pijaci...
Temperature danima ispod 10...
Grejali su autobuse brenerima, ili ih ostavljali uključene tokom noći, da bi mogli ujutru da ih pokrenu, da budu operativni, u službi građana...
A danas?
Politički poltroni i kojekakvi primitivci rade u JGSP... Zatvore vam vrata ispred nosa i krenu, i nije ih briga da nekoliko sekundi sačekaju zakasnele putnike... Postali smo najgori narod Evrope! Tvrdim!

kod dobanovaca su helikopterom izvlacili zavejane automobile

Iz vaše priče se stiče utisak da je najveći ushpeh vašeg muža to što je bio vojnik nekada, a vaš to što ste se udali... Samo kažem....

Secam se te lepe zime 1984.godine.Ja se zaljubila u sadašnjeg muža,mislila sam da ću umreti od ljubavi.On vojni pitomac a ja srednjoškolka, zima sa puno snega,reka u našem rodnom gradu zaledila,kafići puni mladog sveta,svi veseli nasmejani,pustali su divnu muziku,o Bože prava zimska idila.Mi zaljubljeni nama toplo,sve lepo,bez briga,znamo da nas čekaju lepi budući dani.Osećaji nas nisu prevarili.E,sad ne mogu izaći van,imam strah od poledice,jer sam jedne zime žureći na posao pala i polomila ruku.A on pravi vojnik,vozi me na posao,ništa mu nije teško,ode u trgovinu,očisti sneg oko auta,samo ga nerviraju loši ljudi koji otrpavajuci svoj auto zatrpaju onaj auto do njihovog.E,to ne može da shvati kako ljudi mogu biti takvi.Hm,oni možda nikad nisu bili vojnici,nisu osetili i doživeli taj duh solidarnosti,časti,poštenja,zajedništva,ljubavi prema zajednici,domovini,ženi.A i godišnjica braka nam je uskoro.Volim ga najviše na svetu.Žena.

Sinoc oko 22 sata nestalo je struje u Ledincima. Navodno je neka grana kod Krsta zamrsila zice. Po tom strasnom nevremenu radnici Elektrovojvodine su odmah izasli na teren i negde u toku noci, svetlost je opet obasjala Ledince. HVALA ELEKTROVOJVODINI.

“..Nije onda bilo toliko kola i zgradurina.
Te zime smo išli više peške...”

Тако је докторе, била су то, ипак, нека друга времена...

П.С. Онако, успут, видим да смо генерација...
нисмо истих факултета, али је могуће и да се познајемо, ипак, није тада НС био тако велик.

U Drvaru je ovakva "zima" bila samo nagovještaj prave zime.

Velik jeste bio ali nije to nista posto je temperatura bila stalno oko nule ili u plusu plusu.
Bilo bi gadno da je bilo ispod nule .

Dragi moji sugradjani, hajde da podjemo od sebe. Pricam sa komsijom i svi smo skloni da odmah kritikujemo, putare, stanje po gradu...a oko ulaza nije ocisceno. Uzmemo lopate i krenemo da cistimo sneg. Usput pricamo...druzimo se...on vojni penzioner i ja mladji covek. Pricamo da je sneg padao neprestano 2 dana i da je dosta snega. Putevi su relativno dobro ocisceni, posuta je so i to nije problem. Problem je za pesake kod prelaza jer slivnici su zatrpani, topi se sneg od soli i kola i tesko je da pesaci predju kroz barustine i bljuzgavicu.Iskvase noge. Kaze komsija da su nekad izvodili vojsku i da se to cistilo. Razmisljam gde su ovi nasi iz jkp preduzeca? Put-Cistoca-Zelenilo..ja bih im dao zadatak da izadju na teren da to sredjuju. Nije to puno...po prelazu na sve 4 strane...po 10min max. Medjutim,gledam nas odnos...ljudi ciste oko kola,ali samo koliko da izadju. Niko nece da sneg lepo ocisti i da baci sa strane gde ce se topiti,a ne da baca pored kola i pravi nanos...Sebicno da samo svoj auto istera,a za druge ga briga. E pa da svi imamo tu svest bili bi nam parkinzi cisti oko zgrada i ulazi. Pricamo mi i ja ocistim oko svojih kola.Gledam auto pored, pa sta mi je tesko da mu bar oko vozacevih vrata malo rascistim da moze da otvori...Valjda ce primetiti i razmisliti,pa i on tako postupiti i imati to u glavi. Ocistismo komsija i ja ispred ulaza, oko kola na parkingu...malo se razgibavamo..druzimo..i dolazim do pitanja i konstatacije iz naslova, gde smo se izgubili?

Zavisi gde se meri...al u pezosu ovom pri fruskoj gori i prek 60 cm

Рођен сам 12. фебруара 1984. године. Прича ми мајка да је једва стигла до породилишта колико је вејала мећава тих дана.

Sve je bilo zatrpano. Lopatu, znam otprilike gde sam parkiran, raskopam, vozim, stanem, sklonim kubik snega sa šoferke, pa na fax.
Ko grtalica. Kad se zaglavi, zamoliš nekoga da pogura.
A kod Violete piroške k'o noga. Točak, Đava, Park...
Nije onda bilo toliko kola i zgradurina.
Te zime smo išli više peške.

Jako dobro se sećam. Bio sam u JNA, pokupili nas i sa lopatama i ašovima na autoput, Debelo brdo. Noću i do -25C.

Kako se ne bih sećao, išlo se skijama od Točka do Violete na kiflu sa mesom.

Simpatićna pričica, lepo od autora i portala 021.rs.

Za Rekorde!
Sreča pa Nemamo Železnice!
A ni Fabrika!